Svi u nekom momentu razmišljamo šta uraditi u životu. Najbolje bi bilo da se sve događa samo po sebi, ali uglavnom to nije moguće. Kao što nam mnogi prijatelji, rođaci, poznanici ili namernici govore, potrudi se i sve će biti u redu. Slažem se sa tom opcijom ali nju treba ostvariti. Veoma lako ako neko ima neku zamisao, ali ako je nema, problemi su stvoreni. Njih, kao i sve ostalo, sami moramo rešavati. Krajnje i najneophodnije je želja za rešavanje problema koja je nosilac svega. 

Često se dešava da je sve to prikriveno nostalgijom ili nametnutom ličnom pasivnošću koja nas sprečava da dalje razmišljamo pozitivno. U takvim momentima sami sebe ubeđujemo da je uvek bolje nešto što ne postoji ili ono što je prošlo, što u svakom slučaju nije ispravno.

Često se javlja razmišljanje: " E da sam...  ", što mislim da je pogrešno. Ništa nije završeno,sve uvek traje i nadograđuje se na ono što već postoji. Ako neko nije ništa uradio ili bar probao, ne postoji osnova na koju bi se nešto moglo nastaviti i tu je problem. 

Svako se bori za svoje sutra-

U jednom momentu razmišljam kako uživam gledajući zalazak Sunca. Odmah zatim mislim kako sam prepušten sam sebi i da mi nema spasa, jednostavno, kao da je sve palo u vodu. Zatičem sebe kako mi misli lutaju po događajima koji su se odigravali par godina ranije, možda i više. Ne mogu da kažem da tada nije bilo lepo, a da li je bilo teže, to je već polemika koja nikada nema kraja i koju svi imaju.

Nikako mi ne uspeva da sam sebi objasnim zašto ljudi nemaju stalna stremljenja koja im neće dozvoljavati da lutaju u mislima. Da li je pravi razlog bespuće ili nešto ozbiljnije. " Kao da smo znali gde će nam biti kraj dok smo bili mali ", a svi su nam govorili: " Tvoje nije da razmišljaš, samo da slušaš i da radiš ono što ti se kaže. "

Niko tada nije razmišljao ili nije hteo biti svestan da i taj mali čovek ima svoj stav. Svako je terao samo svoje ideje, bilo šta da je u pitanju, a mlađi se nisu ni pitali, tačnije nisu se ni konstatovali, kao da na njima neće ostati svet. Malo je bilo onih koji su pravilno postupali. Ne mislim da pravilno postupanje nije neosporno. U svakom slučaju jeste samo što mora biti potkovano realnošću, a ne činjenicama iz prošlosti. :Ak mislim da je to bila i greška što se nov život zasnivao na starim osnovama, kao da je sve nepromenljivo. Da se neko bar zapitao; " Šta nas čeka sutra? " - verovatno bi sve danas izgledalo drugačij. 

I danas je malo onih koji bar razmišljaju o onome šta će biti sutra, makar kao pretpostavka. Da ne govorim o onima koji se baš zanimaju sa onim što nas čeka za neko određeno vreme. Kao da smo svi predodređeni samo za ono što je trenutno, a za ono što dolazi:

 - " Pa o tome ću razmišljati kada to dođe. " - da li Vam je tako nešto poznato.

Najgore prolaze oni koji su bez stalnog zaposlenja. Nemaju kuda, ne znaju kako, ne umeju bolje i tu su gde su. Jedino rešenje je ili biti neuračunljiv, ali kao takav nikome ne trebaš. Biti grub, - pa nikako se ne isplati jer možeš i neplanski da prođeš, a dozvoliti da te je..retici iskorišćavaju, to ne vodi ničemu. Ma koliko da si talentovan ili sposoban malo je onih koji to cene. Kao takav često i smetaš drugima. Normalno da se svi pitaju zašto i kako, ali je rešenje jednostavno. Ti to znaš, a ja ne. Možda ćeš poslovno napredovati i ustanoviće se da vrediš više od mene pa zbog toga ćeš raditi kako ja kažem ili nikako.

Iako svi vide da mnoge stvari nisu ispravne, niko ne sme ni da pomisli da prigovori ili da savet jer jednostavno tada gubi kredibilitet i sve se tako vrti u krug, a oni koji razmišljaju kako treba i koji su naučeni da donose odluke ... Pa takvih je jako malo.

Svi ostali lutaju i nemaju vremena da razmišljaju o sebi, kamoli o onima koji su pored njih i kojima sve zavisi od onih koji hodaju u leru, a tu spada veliki broj ljudi. Ljudi koji nisu spremni ili ne znaju da se prihvate pravog posla, a oni koji znaju nemaju od čega i sa čim da ostvare svoje misli i mogućnosti. Često se desi da nemajući kuda, svoju ideju ili viđenje posla, koji može doneti, predlože drugima koji ih uglavnom idejno iskoriste.

Tada, pa ajmo Jovo nanovo.

Dolazimo do momenta da te svi gledaju da li sažaljivo ili sa podsmehom, komentarišući kako si jadan, a razmišljajući uglavnom ...

Mnogo je ljudi bez posla. Neki se snađu, neki čekaju, a pojedini napreduju iako od toga možda nemaju ništa jer znaju da ako malo zastanu gube sve što su do tada napravili. Na kraju kada se okrenu ne znaju gde su ni šta su, a drugi je odskočio pakleno i nedostišno. Malo je samostalnih.

Mnogi se pitaju zašta da rade jer su nerealni odnosi u vrednovanju posla, a shodno tome se ne donose adekvatna merila i tu smo gde smo. Svaki put krećemo izpočetka, pa i kad budemo umirali bićemo na početku.