U jednom momentu razmišljam kako uživam gledajući zalazak Sunca. Odmah zatim mislim kako sam prepušten sam sebi i da mi nema spasa, jednostavno, kao da je sve palo u vodu. Zatičem sebe kako mi misli lutaju po događajima koji su se odigravali par godina ranije, možda i više. Ne mogu da kažem da tada nije bilo lepo, a da li je bilo teže, to je već polemika koja nikada nema kraja i koju svi imaju.

Nikako mi ne uspeva da sam sebi objasnim zašto ljudi nemaju stalna stremljenja koja im neće dozvoljavati da lutaju u mislima. Da li je pravi razlog bespuće ili nešto ozbiljnije. " Kao da smo znali gde će nam biti kraj dok smo bili mali ", a svi su nam govorili: " Tvoje nije da razmišljaš, samo da slušaš i da radiš ono što ti se kaže. "

Niko tada nije razmišljao ili nije hteo biti svestan da i taj mali čovek ima svoj stav. Svako je terao samo svoje ideje, bilo šta da je u pitanju, a mlađi se nisu ni pitali, tačnije nisu se ni konstatovali, kao da na njima neće ostati svet. Malo je bilo onih koji su pravilno postupali. Ne mislim da pravilno postupanje nije neosporno. U svakom slučaju jeste samo što mora biti potkovano realnošću, a ne činjenicama iz prošlosti. :Ak mislim da je to bila i greška što se nov život zasnivao na starim osnovama, kao da je sve nepromenljivo. Da se neko bar zapitao; " Šta nas čeka sutra? " - verovatno bi sve danas izgledalo drugačij. 

I danas je malo onih koji bar razmišljaju o onome šta će biti sutra, makar kao pretpostavka. Da ne govorim o onima koji se baš zanimaju sa onim što nas čeka za neko određeno vreme. Kao da smo svi predodređeni samo za ono što je trenutno, a za ono što dolazi:

 - " Pa o tome ću razmišljati kada to dođe. " - da li Vam je tako nešto poznato.